Svaki posao nosi rizik od povreda, pa tako i pevanje. Sportisti na kontrole idu kod sportskog lekara, a pevači kod fonijatara. Jer da bi se trajalo i u pevanju je neophodno da se glas neguje i održava i vežba. I ne samo u pevanju, jer su tu i glumci i spikeri, voditelji, TV lica.
A, prof. dr. Slobodan Mitrović stručnjak je u oblasti oštećenja koja se događaju na glasovnom i govornom aparatu i jedini radno aktivni fonijatar, naslednik učenja češke fonijatrijske škole, u Srbiji.
Mitrović je redovni profesor na Medicinskom fakultetu u Novom Sadu i načelnik odeljenja Polikliničke službe klinike za ORL Univerzitetskog kliničkog centra Vojvodine i učesnik brojnih stručnih i naučnih konferencija koje se bave glasom i glasovnim poremećajima.
Ali, i adresa na koju se javljaju mnogi pevači, voditelji, glumci kada im zatreba pomoć, ili oni koji žele da se bave pevanjem.
“Što se tiče govornog glasa pacijent se pregleda da se vidi da li je vokalni trakt u redu. Tu pre svega mislim na izgled grkljana i glasnica jer su glasnice generator glasa. Kada je pevani glas u pitanju, osim ORL pregleda morate slušati i karakteristike govornog glasa, moraju se proceniti tokom pevanja akustičke karakteristike glasa ili niz najkomfornijih tonova koje osoba čiji glas procenjujemo, može da otpeva, da li je sve u redu sa glasom ili nije. Takođe, ta osoba ne bi trebalo da je imala poremećaje glasa ranije u detinjstvu, poremećaje govora i govornog jezika i ne sme imati smetnje sluha, ako želi da se bavi pevanjem“, kaže Mitrović.
Ističe da je fonijatrija multidisciplinarna nauka koja podrazumeva da fonijatar, osim znanja medicine i svoje struke-otorinolaringologije, poznaje i osnove muzike, pedagogije, rehabilitacije glasa, neurologiju, psihijatriju i pedijatriju, jer se bavi i problemima glasa i govora u dečjem uzrastu. Jedna od ključnih karakteristika češke fonijatrijske škole je naglasak na proučavanju anatomije, fiziologije i akustike glasa i govora i njihovih poremećaja, a deo je rehabilitacione medicine.
Za razliku od drugih grana medicine koje koriste savremenu opremu, u fonijatriji se glas najčešće procenjuje sluhom, a preciznije dijagnostikuje i objektivizuje sofisticiranom opremom.
Njen osnivač Miloslav Seeman, kako kažu, bio je toliko dobar dijagnostičar da je pred kraj profesionalne karijere samo na osnovu pozdrava “dobar dan“ mogao da pretpostavi o kakvom je glasovnom ili govornom poremećaju reč.
Njegov savremenik, doktor Mitrović takođe se služi sluhom da utvrdi u kakvom je stanju glas pevača, glumca, spikera, ali ima i savremenu opremu da postavi precizniju dijagnozu.
Kako kaže, u fonijatriji postoji kategorizacija vokalnih profesionalaca.
Pevači i glumci su u prvoj grupi i oni se smatraju elitnim vokalnim profesionalcima. Spikeri su u drugoj grupi.
“Cilj školovanja pevača i glumaca je da ne dođe do oštećenja glasa i vokalnog trakta. Oni moraju da tako nauče tehniku pevanja i govornog glasa da ne dođe do oštećenja. Pevačima je na neki način lakše, jer znaju tehniku pevanog glasa, koji se ipak na drugi način formira, dok je onima koji se bave govornim glasom mnogo teže, jer se tehnika govornog glasa retko uči, a oni su mnogo češće izloženi lošim uslovima rada. Generalno je problem s umetnicima zato što umesto da žive mirnim životom bez stresa, imaju iste životne probleme kao i svi drugi ljudi, nekada konzumiraju alkohol, cigarete, rade u lošim mikroklimatskim uslovima, u sali koja je puna prašine u velikom neozvučenom prostoru, gde oni svojim glasom treba da prenesu poruku do zadnjeg reda u pozorištu. Ne spavaju dovoljno, umorni su, probe im počinju u nefiziološko vreme. Optimizacija stanja glasa, pod uslovom da nema prethodnih glasovnih aktivnosti, je tek u 15 sati popodne. Ako je glumac, recimo, legao noću oko 2-3 sata i u 10 sati mora biti na probi, za njega to nije fiziološko vreme. Njegov mozak, koji je specifičan organ fonacije, nije spreman obraditi kompletno sve informacije koje su potrebne da bi podržao glas na uobičajeni način. Za pevače je još i gore“, ističe Mitrović.
Za razliku od školovanih pevača, oni koji nisu imali časove pevanja a žive od pevanja, pevaju po svadbama ili nastupaju po klubovima, skloniji su “profesijskim“ oštećenjima glasa.
Mitrović, koji je doktorirao na operskom pevanju oženjen je operskom pevačicom Sanelom Mitrović, koja je i vokalni pedagog, pa njegovi pacijenti pevači kojima je dijagnoza uspostavljena, često idu kod njegove supruge na časove pevanja.
“Naravno da ne možemo sami sve uraditi kada je pevanje i glas u pitanju i treba nam pomoć vokalnih pedagoga. Vokalni pedagog radi na razvoju glasa pevača, ali taj pevač mora, čak i ako je sve u redu, najmanje dva puta godišnje dolaziti na pregled kod fonijatra da bi se proverilo kakvo je stanje što se tiče zdravlja grkljana, glasnica i drugih organa vokalnog trakta i ORL regije“, napominje Mitrović.
Uz napomenu da hard rok, hevi metal, džez i etno pevanje izazivaju najveće opterećenje glasnica, doktor navodi da klupske i pevače narodne muzike koji dođu kod njega na pregled uvek prvenstveno pita da li žele da se bave tim poslom duže vreme.
“Ako žele da od toga posla žive, onda moraju da ulože u pevanje. Dakle, moraju ga učiti. Jer učenje pevanja je isto kao i učenje crtanja, računanja, pisanja. Jedan mentalni trening gde vi istrenirate vaš mozak tako da kada pevate u svakom trenutku imate unapred spremljen teren kako se postavljaju mišići trbuha, grudnog koša, vrata i dijafragme, gde je jezik, kako je podignuto meko nepce, gde su glasnice, kako će započeti ton. Znači, stvaranje automatizovanih radnji koje će jednog dana postati takve da pevač na njih neće misliti, nego će se dešavati same po sebi. Taj mentalni trening koji se zove pevanje zapravo je jedini koji može dati rezultat i mogućnost da neko može da ima dugu pevačku karijeru“, ukazuje Mitrović.
Preterano forsiranje pevanja bez adekvatne pripreme dovodi do zamora čula, pa pevaču u jednom trenutku glas počinje da se menja. I tada pevač mora da dođe kod fonijatra i kod vokalnog pedagoga, jer sam ne može da reši problem.
Mitrović kaže da rehabilitacija podrazumeva promenu ponašanja koje je izazvalo oštećenja glasnica. Medicinski deo podrazumeva uzimanje određenih lekova ili inhalaciju, pa čak i mirovanje glasa.
“Zabranjujemo im šaputanje, jer je šaputanje najveći neprijatelj glasa. Jer ako se ono učvrsti, makar i za period od sedam dana, teško vraćamo posle na glas. Vrlo mali broj pevača dobije samo privremeni predlog da poštede svoj glas i da miruju i onda kreće aktivna rehabilitacija, kreću vežbe glasa, vežbe kod vokalnog pedagoga, ako to stanje dozvoljava, jer ćutanje će napraviti suprotno od onog što želimo. Iako na zapadu fonijatri prepisuju operskim pevačima po 2-3 meseca ćutanja, kada se pevač vrati posle toga na scenu, ne može ništa, jer su se glasnice opustile, izašao je iz pevačke kondicije“, pojašnjava Mitrović.
Navodi da u Srbiji ima manje od 15 fonijatara, a procena Unije fonijatara Evrope i Evropske fonijatrijske akademije je da je potreban jedan fonijatar na milion stanovnika.
“Međutim, poremećaji komunikacije biće vodeći poremećaj kod ljudi u 21. veku i biće potreban mnogo veći broj stručnjaka koji se bave problemima komunikacije“, upozorava Mitrović.
Kako pojašnjava, veliki broj dece od najranijeg uzrasta usmeren je ka mobilnim telefonima, tabletima, kompjuterima ili televizoru i sve više mališana pre polaska u školu dolazi kod specijalista na pregled s poremećajima u razvoju glasa i govora, zbog loših glasovnih i govornih uzora za koje se vežu, bilo da je u porodici, bilo da je iz mas medija.
“Uticaj genetike i porodice na razvoj glasa i govora polako se smanjuje, a uticaj spoljašnjih faktora van porodice, vrtića, škole, vannastavnih aktivnosti i sredstava komunikacije postaje sve veći. Ako se približite vrtiću gde su prozori otvoreni, vi ćete čuti da unutra vri kao u osinjaku, jer sva deca viču. Ako se približite školskom dvorištu kada su deca na odmoru, vi ne možete čuti osobu pored sebe, jer deca toliko viču. To je jako loš scenario za budućnost. Oni su stekli naviku da tako razgovaraju preko mobilnog telefona i da viču. A kada su u grupi, viče nekoliko njih, pa mora i dete da viče da bi ga drugi čuli, a i da čuje samog sebe ako ga ne čuje grupa“, ističe Mitrović.
Osim tog navodi da mas mediji takođe daju loše primere za buduće naraštaje.
“Imamo javno loše glasovne uzore u medijima. Imamo spikere koji su promukli, koji imaju poremećaje u izgovoru glasa, jako loše akcentovanje, dikciju, nema više dobrog i obaveznog lektorisanja i to sve stvara lošu sliku jezičkog prostora. Mi nismo struka koja će uticati na preventivu toga, niti smo pedagoška struka da učimo nekog da govori. Mi stupamo na scenu tek kada nastane problem. Do tada se desi mnogo loših stvari koje mi treba da vratimo u dobrom pravcu. Zato mislim da bi sistem školstva morao da povede računa o tome da deca mnogo ranije počnu da uče ispravan govor, da uz fonemu rade i grafemu, znači da vežu glas uz pojam slike i kako izgleda slovo. Oni to rade odvojeno. U predškolskom uzrastu uče samo glasove, a onda u prvom razredu rade grafeme. Ja sam radio istraživanje sa studentima defektologije radi izrade diplomskih radova i rezultat je da se za godinu prelaska iz predškolskog u vrtiću, do dolaska u prvi razred gde deca uče i fonemu i grafemu broj govornih anomalija smanjuje za 30 posto“, zaključuje Slobodan Mitrović.
