Za obuću je uvek bilo važno da je udobna. Ako nije, onda je problem, jer čovek mora da hoda. To je najčešće i najrasprostranjenije "prevozno sredstvo" na svetu. I odlazak u prodavnice obuće, gde su tipski kalupi, za mnoge često predstavlja velik istraživački poduhvat, jer treba uklopiti dužinu i širinu svoje noge u željenu obuću. A onda na sve to treba zadovoljiti i određeni nivo estetike. Takav problem imala je odmalena Novosađanka Sanja Nikolić, pa je pre tri godine rešila da sebi pravi obuću po meri.
Danas iz Sanjine majstorske radionice izlaze razne vrste obuće koju nose zadovoljne mušterije s raznih krajeva sveta. O njenim namerama zašto je pokrenula sopstveni brend govori i naziv tog brenda: „Da ne žulja“.
Sanja s dijabetesom muku muči od rane mladosti, jer je od osme godine na insulinu. Dijabetičari su posebno ranjiva kategorija ljudi, jer svaki žulj i rana na nogama može da izazove ozbiljne posledice koje se završe amputacijom, a ukoliko stežu, cipele dijabetičarima mogu da oštete perifernu cirkulaciju nogu, koja za posledicu ima da im stopala postanu neosetljiva i sklona povredama. Sama činjenica da dijabetes iziskuje poseban pristup i kada je reč o obući, dovela je Sanju u poseban problem.
„Čitav život nosim patike i 'džombastu obuću', poput 'martinki'. Međutim, ako treba nešto svečanije da se obučem, ja nemam šta da obujem. Kako god da si gore 'skockan', dole ispadne patike. To je možda sad moda, ali to ni tad nisam volela, a ni sada”, pojašnjava naša sagovornica.
Nikolićeva je završila studije turizmologije na Prirodno-matematičkom fakultetu u Novom Sadu, gde je i masterirala, a zaposlena je u jednoj inostranoj firmi. Takođe, licencirani je turistički vodič, specijalizovana za dunavski turizam. Ali svim ovim zvanjima pridodala je i obućarstvo.
Izučila zanat
„Pošto u Srbiji nisam više mogla ništa da nađem, a to što je bilo u ponudi je bilo nekvalitetno, krenula sam kod obućara da mi ručno izrade cipele. Međutim, ljudi nisu imali sluha da shvate da je meni stopalo izuzetno osetljivo, tako da ni s njima nisam imala dobro iskustvo. I onda shvatim da je obućarstvo zanat i da ako obućar može da napravi cipelu, zašto ne bih mogla i ja da izučim taj zanat i da pravim sopstvene cipele, tako je sve počelo”, navodi Sanja.
Tromesečnu obuku prošla je kod jednog obućara u Zrenjaninu, a određene finese skidala je čitajući literaturu na tu temu i gledajući video-materijale o obućarstvu na Jutjubu. Kada je procenila da je stekla potrebno znanje, počela je da kupuje obućarske mašine i da sebi modelira obuću po želji. S početka nije išlo kako je želela, ali se vremenom izveštila. Pregršt obaveza nisu joj dozvoljavale da se više posveti pravljenju obuće za sebe, a onda je došla pandemija korone.
„Kada se pojavila korona i kada smo ostali zaključani, to me je dodatno pokrenulo da sebi napravim obuću po meri. Bilo je dosta truda i pokušaja dok nisam došla do savršenog modela, gde me apsolutno ništa ne žulja, pa se iz toga izrodio istoimeni brend - Da ne žulja”, pojašnjava Sanja Nikolić.
I tako joj se stan pretvorio u majstorsku radionicu, pa bi me smoglo reći da kad spava – spava na poslu, jer čim se ujutru probudi hvata se obuće. Njene kreacije zapale su za oko prijateljicama koje su je motivisale da svoju veštinu stavi na uslugu drugima. I tako je svoje kreacije ponudila zainteresovanima na Instagramu, Fejsbuku, ali i Tik-toku, gde objašnjava postupak ručne izrade cipela. Ovo poslednje joj je, kaže, donelo i najviše popularnosti, jer su tada intenzivirane narudžbine.
Obuća na svim kontinentima
Sanjine sandale i cipele u raznim bojama, ukrašene ručnim radom nose žene na više kontinenata i širom regiona. I nekoliko Sarajki, kaže, hoda u obući njene izrade. Ono što je potrebno, jeste da se uzme mera stopala, kako bi obuća bila napravljena tipski, baš za tu osobu. A zatim se pristupa izradi. Materijal koji nabavlja je najboljeg kvaliteta i veoma lagan, a svaki deo, od izrade đona do šivenja se odvija ručno kako bi obuća bila dugotrajnija.
„U industrijskoj proizvodnji i pri mašinskom šivenju koristi se mašinski konac, poliesterski, koji nije neki i vremenom se kida i odvaljuje. Ja koristim voskirani konac, koji je izuzetno postojan i otporan i jedino makazama možeš da ga isečeš. Dakle, cipele ne treba samo da budu lepe i udobne, već i dugotrajne.“
Kaže da joj za izradu jednog para obuće treba dva do tri dana „jer je sporać“, a u stvari se trudi da svaki korak prilikom izrade obuće bude što bolje urađen. Zbog toga naručioci čekaju i po tri nedelje na željenu obuću, ali su strpljivi. U svom poslu ima i asistente, ali i kooperante. Ističe da je i dalje njen prevashodni motiv da pomogne ženama da mogu da nose udobnu obuću.
„Nisu to samo dijabetičari. I ženama posle porođaja se promeni stopalo, cipele im postaju tesne. Od naručilaca tražim da izmere stopalo ujutro i uveče i mnogi budu iznenađeni kad vide kolika je razlika. Najlepši fidbek mi je kad gledam osobu kad obuje cipelu, ili sandalu i kaže - ja nisam nosila 20 godina sandale jer nisam mogla naći model da me ne žulja”.
Na početku svog obućarskog zanata, dok je učila o materijalima, desio se incident.
Prioritet mekano, lagano i udobno
„Dok sam još eksperimentisala, ne razmišljajući, za postavu cipela sam uzimala velur, kožu koja je najnatopljenija bojom. I kad mi se prva mušterija javila i rekla da su joj stopala obojena, ja sam uhvatila spisak žena kojima sam poslala cipele i tražila da ne nose cipele jer se skida boja od postave, a ja ću njima ili vratiti novac, ili ću im druge napraviti. Nijedna mi nije vratila cipele, nijedna nije htela novac nazad. Samo mi je jedna poručila da nisam normalna koliko brinem o cipelama… Kod mene na prvom mestu nije novac, jer imam druge izvore prihoda. Krenulo je zbog mojih potreba, zbog mojih problema, da pomognem sebi. Na prvom mestu želim da pomognem, da vidim povratnu informaciju, kako je ta osoba zadovoljna, kada vidim olakšanje na njenom licu jer je obula konačno nešto što je mekano, lagano i udobno“, zaključuje Sanja Nikolić
