U porodici Maoduš Uskrs će i ove godine biti dočekan i proslavljen tradicionalno – uz kucanje ukrašenim jajima i porodični obed. Jer i najveći hrišćanski praznik, koji je i osnova hrišćanske vere, pre svega je porodični praznik i porodica je uključena kako u njegovu pripremu, tako i u njegovu proslavu. A Rumenka, mesto u Srbiji na svega nekoliko kilometara od Novog Sada, čuva i neguje vekovnu tradiciju proslave Uskrsa, pa je tako i u porodici Maoduš.
Dejan Maoduš autor je i dve knjige o mestu gde živi: “Istorija Rumenke“ i “Istorija rumenačkih porodica“. Ovaj profesor istorije zaposlen je u Arhivu Vojvodine pa je i u priči o Uskrsu nezaobilazna tema kako je to bilo kroz istoriju.
“U Vojvodini, kao višenacionalnoj sredini, zastupljen je u velikom broju naselja kulturni i etnički pluralizam što se najbolje primeti u obeležavanju verskih praznika naroda koji žive na njenoj teritoriji, a posebno u praznovanju Uskrsa. U tom pogledu Rumenka se ne razlikuje od uobičajenog vojvođanskog mesta. Ono što je njena specifičnost je situacija da su se Srbi naselili odmah posle Velike seobe, što znači da su iz starog kraja doneli sa sobom i stare običaje koje su tamo praktikovali”, navodi Dejan.
Rumenka je do devedesetih bila nastanjena pola Srbima pola Mađarima, ali se taj odnos izmenio, pa su Srbi danas u znatnoj većini. Međutim, rumenački Mađari nisu katolici, već pripadnici protestantske Reformatske crkve. Tako da se u selu slavio Uskrs po oba kalendara, te su komšije Srbi i Mađari razmenjivali farbana jaja. Maoduš ističe da se od mesta do mesta razlikuju i običaji pravoslavnih Srba jer su u Vojvodinu stigli iz različtih oblasti, pa su i obrede doneli iz “starog kraja“.
“Prvi Rumenčani su došli iz okoline Starog Rasa. I zato se ovde nalazi najstariji hram u Južnobačkom okrugu, sagrađen 1702. godine i posvećen Svetim apostolima Petru i Pavlu, a u Rasu takođe ima crkva Svetih Petra i Pavla. Tako da su i običaji preneti u ove krajeve, a crkva nije pokušavala da ih standardizuje, zbog čega su se različite osobenosti običaja sačuvale do danas“, kaže Maoduš.
Napominje i da se uskršnji običaji u Rumenki najbolje vide u danima koji prethode samom Uskrsu.
“Na Veliki četvrtak se u hramu drži malo jutrenje i redovna liturgija. U mestu se, još uvek, mogu videti i paljenje vatre na ulici jer se veruje da će tako biti manje buva u kući. Takođe se od Velikog četvrtka više ne zvoni u crkvi, već se na molitvu poziva samo klepalima ili čegrtaljkama”, ukazuje naš sagovornik.
Dodaje da je Veliki petak najtužniji dan za hrišćane u godini, koji je ujedno i najvažniji dan u Velikoj nedelji, to jest sedmici pred Uskrs. Prema predanju toga dana je razapet Isus Hristos te je čitav dan podređen tom tužnom događaju.
“Tog dana se u hramu pravi simboličan Hristov grob od cveća i na njemu se tokom celog dana ’smenjuje straža’ sastavljena od vernika. Tog dana je u kući strogo zabranjen bilo kakav posao sem farbanja uskršnjih jaja. Jaja se farbaju u crvenu boju što simbolizuje radost i Vaskrsenje, a naravno da je u moderna vremena zanimljivo farbati jaja u različite boje što je posebno zanimljivo deci. Farbanje uskršnjih jaja je veoma stari običaj poznat širom Evrope i primenjuju ga sve hrišćanske konfesije. Zanimljivo je da se na Veliki petak, takođe, pali vatra samo ovoga puta u porti crkve”, predočava Maoduš.
Navodi da se na Veliku subotu takođe farbaju jaja, ali se tog dana prave i uskršnji kolači od kojih je najpoznatiji Uskršnji kolač ili Milhbrot.
“Na Veliku subotu se u Rumenki posle bdenija u crkvi odlazi na groblje gde se odnose umešeni kolači i jedno farbano jaje i ostavljaju se na grobu pokojnika. Iz tog razloga se kaže da je Velika subota vezana i za kult Mrtvih. Ceo dan prolazi u pripremama za sutrašnji veliki praznik. A Uskrs je za hrišćane dan radosti i veselja, dan opšteg praštanja. Nakon jutarnje službe ide se na zajednički doručak na kom se okuplja cela porodica. Doručak se održava u domaćinstvu u kom se slavi i slava. Doručak je svečan i mrsan, odnosno to je prvi mrsni obrok nakon sedmonedeljnog posta. Nakon doručka uzima se jaje koje se naziva ’čuvarkuća’ i zakopava se u dvorištu kuće. To čini muški deo porodice što predstavlja verovanje da će izabrano jaje čuvati kuću u toku sledećih godinu dana od nedaća. Nakon zakopavanja prošlogodišnje 'čuvarkuće' bira se novo jaje koje će biti 'čuvarkuća' sledećih godinu dana, odnosno do sledećeg Uskrsa”, objašnjava Maoduš.
Dve godine je studirao u Beču, a njegova supruga Ana, učiteljica, takođe je radila u inostranstvu, ali u Hamburgu u Nemačkoj. Odande su doneli i običaje koji su im se dopali.
“Dve godine, 1998. i 1999, radila sam u Jugoslovenskoj dopunskoj školi u Hanoveru. Ono što mi se dopalo, to je takozvano ’uskršnje drvo’ koje je okićeno jajima. Taj nemački običaj kićenja drveta jajima primio se i u našoj zajednici, pa je i u našoj crkvi u Hanoveru uskršnje drvo bilo za vreme praznika. Kad sam se vratila u Rumenku i sama sam počela za Uskrs da kitim drvo s jajima“, kaže Ana Maoduš.
Dejan je iz Austrije doneo običaj “Zelenog četvrtka“.
“Tada se jede samo povrće, u stvari jedu se spanać i jaja. Pošto mi to volimo, na Veliki četvrtak i znamo da spremamo spanać i jaja na oko“, navodi Maoduš.
Uskrs je praznik koji supružnike podseća na detinjstvo. Ana se priseća takmičenja u razbijanju jaja, a Dejan kako je pravio gnezda u kutiji od cipela iščekujući nedeljno jutro kada je u kutiji zaticao poklone.
Te običaje preneli su na svoju decu, sedamnaestogodišnju Jelenu i devetnaestogodišnjeg Dušana.
“Kada su bili mali, bilo je drugačije, a sada su odrasli, pa se i drugačije proslavlja. Ali smo svi zajedno na taj praznik. Običaj je da na Uskrs za doručak uvek idemo kod babe i dede, a ručak je uvek kod kuće. Mi, uglavnom, jedemo i za Božić i za Uskrs rolovanu piletinu. To nam se sviđa, nije nikakav običaj, ali to se već zna i deca se unapred raduju rolovanoj piletini. A kod babe i dede za doručak su tu neizostavni jaja i šunka. I mladi luk i rotkvice. Naravno, tu su i kolači. To je opet po željama, šta ko želi, to se pravi. Jer praznici su i dani kada se ispunjavaju želje”, zaključuje Ana Maoduš.
