Kao Aladin na čarobnom ćilimu, ćilimarstvo je u balkanske krajeve došlo s Istoka i više od dva veka oduševljavalo kupce na pijacama od Novog Pazara do Soluna, Istanbula, Sarajeva, Prizrena, Skadra, Dubrovnika i drugih gradova na Balkanu.
Danas su ti raznoliki i topli ćilimi našli sebi dom u ormarima baka/nana ili pak na podovima lokalnih muzeja, ali nisu zaboravljeni. Kao deo kulture i tradicije, a zahvaljujući pojedincima, ovaj zanat prenosi se na nove naraštaje.
Tri žene u Tutinu, na čelu s Atifom Šaljić, okupile su se oko jedne ideje – ćilimarstva, koje ima dugu tradiciju na Balkanu i Bliskom istoku.
Dobro je poznato da je sve do zadnjih decenija 20. veka ćilimarstvo, čiji naziv potiče od turske reči "kilim" (prostirač, pokrivač), bilo zastupljeno u mnogim porodicama i seoskim sredinama.
Tkačka radionica profesorice Atife nastala je u okviru nevladine organizacije Impuls. Preko projekta SEDA organizacije, žene su dobile razboje i došle na ideju za izradu starinskih proizvoda koristeći veštine ćilimarstva, veza, pletenja itd.
One su pratile volju naroda i zajednice gde su istovremeno protkale kulturu i tradiciju kroz svoj hobi. Veza sa ćilimima počela je u detinjstvu, koračanjem njima i tkanjem istih.
Iako je ćilimarstvo za njih predstavljalo neku vrstu hobija, s vremenom je počelo da donosi i zaradu vrednim rukama ovih triju žena koje i pored svojih redovnih poslova i rada nesebično i s velikom ljubavlju izdvajaju svoje vreme za ponovno oživljavanje i tkanje tradicionalnih ćilima.
Oživljavanje nostalgičnih sećanja i tradicije je probudilo zainteresovanost kod ljudi za njihove proizvode. Iako rade samo dve godine, njihovi proizvodi su našli kupce širom sveta. Tako vunene čarape, džemperi, šalovi i ćilimi greju i svojim toplim bojama prisećaju na detinjstvo Balkance u dijaspori.
Kroz svoja zanatska dela Atifa spoja tradicionalno i moderno, razvijajući i usavršavajući različite tehnike tkanja. Atifa je profesorica bosanskog jezika koja već 35 godina radi u osnovnoj školi RIfat Burdžević Tršo u Tutinu.
Iako svoj posao radi s velikom ljubavlju i razumevanjem prema deci, uvek je želela da i na drugi način doprinese svojoj zajednici, pa se oprobala i kao aktivistkinja za ljudska prava i političarka.
Međutim, kako ona kaže, “Nekako mi je nedostajalo uvek nešto gde ću sebe i svoje ideje utkati u te niti i što će ostati kao nešto čime će se moja porodica i moj narod ponositi“.
To je bio trenutak kada je gospođa Atifa odlučila da počne s tkanjem ćilima. Tkanje ćilima za njih nije čak ni samo hobi ili posao, već predstavlja i kutak gde dele dobro i zlo, gde odmaraju svoje misli od svakodnevnih životnih događaja.
Svoju ljubav prema tkanju gospođa Atifa spojila je i sa svojim prosvetnim zanimanjem tako što je osnovala radionice tkanja i veza za decu. Tu su devojčice vezle bosančicu, drugi su pevali sevdalinke, recitovali pesme tih prostora…
“Posao koji radimo istovremeno širimo na mlađe generacije, što i jeste cilj. A pored toga, cilj nam je i da očuvamo svoju tradiciju, prenesemo je na mlade, naučimo ih šta je to njihovo i na koji način to treba čuvati.“
Pogledajte reportažu.
