Mnogi ljudi su izgubili živote nakon razarajućeg zemljotresa koji je pogodio jugoistok Turkiye, a neki svoje voljene, kuće, poslove. Zemljotres koji se dogodio tokom noći zatekao je ljude nespremne da bilo šta urade kako bi se zaštitili.
Jedna od takvih priča dogodila se u gradu Hataju i petočlanoj porodici učitelja Serdara Karamana. Međutim, zahvaljujući njegovom ocu Vejselu, koji je čim je čuo za zemljotres pošao na 14-časovni put, ova priča se srećno završila.
U noći zemljotresa, vrativši se iz rodnog Erzindžana u Hataj, Serdar Karaman je sa svojom suprugom Rabijom Muslu Karaman i decom Umutom Ertugrulom (7), Metehanom (5) i Sunom (1,5), ostao zarobljen ispod zgrade koja se srušila tokom zemljotresa. Učitelj Serdar Karaman opisao je te trenutke i rekao da su ga spasili otac i rodbina.
“Spavali smo sa decom u istoj sobi. Svi smo se probudili od zemljotresa. Prvo sam uzeo Metehana u krilo, zatim se drugo dete probudilo. Moja žena je uzela najmlađe dete, pa smo zajedno hodali prema hodniku. Došli smo do dela gde se nalazi kuhinja. Ako se okrenemo levo, vidimo izlazna vrata, ali ako se okrenemo desno, tu je kuhinja.
Čekali smo u kuhinji dok se zemljotres ne završi. Kada se ponovo pojačalo podrhtavanje, došlo je do urušavanja zgrade i nestanka struje. Bilo je nešto zraka tu gde smo bili pod ruševinama, tako da smo bili srećni jer smo mogli disati. Tako smo čekali da dođe pomoć. Tokom 2 zemljotresa smo takođe bili pod ruševinama. Nije nas previše uzdrmao, ali smo se zabrinuli da će se stupovi urušiti na nas jer se zgrada već urušila, ali nije došlo do toga.
Iz ruševina su nas izvukli nakon 23 sata. Otac, tast i rodbina su došli iz Erzincana i Istanbula. Čuli smo njihov glas, ali nisam mislio da će doći tako brzo. Nakon 23 sata, čuli smo glasove mojih roditelja koji su nas izvukli iz ruševina. Našli smo se na mestu gde je bager radio, pa smo stalno vikali da ne radi tamo gde smo mi. Naša porodica nas je spasila“, ispričao je Serdar.
Vejsel Karaman, koji je krenuo čim je čuo za zemljotres i nakon 14 časova stigao u Hataj prelazeći zatvorene puteve, nije mogao da obuzda suze dok je pričao kako je spasio sina, snahu i unuke:
„Zvao sam Serdara, ali nisam mogao da ga dobijem. Odmah smo krenuli tamo. Kada smo prošli Kahramanmaras, putevi su bili razrušeni. Kolone automobila su bile duge, kola hitne pomoći sviraju, ne mogu da nađu put da prođu.
Ne daj Bože nikome.
Kada smo čuli glasove dece iznutra, Bog nam je dao hrabrost. Spasilački radovi odvijali su se u drugoj zgradi, a ovde još uvek nikog nije bilo. Nismo mogli ništa ni reći. Prvo smo izveli decu, a onda i ostale, na sreću”.
