Uokvirena čempresima i platanima i graničeći sa vodama Zlatnog roga, nalazi se zadivljujuća destinacija, džamija Eyup Sultan, dom grobnice Abu Ayyub al-Ansarija, jednog od ashaba poslanika Muhameda. Nedavno popodne sam posetio ovo vekovima staro mesto, čija je istorijska i duhovna veličina usko povezana sa pričom o samom Istanbulu.
Poznato je da je Poslanik rekao: „Jednog dana Konstantinopolj će biti osvojen. Velik je komandant koji će ga osvojiti. Velika je njegova vojska.” Prvi pokušaj dogodio se 670. godine, kada je Abu Ayyub al-Ansari, uprkos tome što je bio stariji od 80 godina, otišao u bitku u nadi da bi mogao biti od pomoći u ostvarenju ovog proročanstva.
Pokušaj osvajanja ipak je propao, a nakon što se zarazio dizenterijom, želja na samrti Abu Ayyuba al-Ansarija bila je da bude sahranjen unutar zidina Konstantinopolja. Tačna lokacija njegovog tela ostaće nepoznata skoro milenijum pre nego što je čudesno otkrivena duhovnom vodiču Mehmeda II Akšamsadinu u duhovnoj viziji nakon uspešnog osvajanja 1453. Njegova grobnica i džamija u kojoj se nalazi izgrađeni su ubrzo nakon toga. Od tada su, između ostalih, bašte koje okružuju džamiju i gledaju na Zlatni rog ispunjene grobnicama duhovnih ličnosti, sufijskih majstora, pesnika i pisaca.
Dok sam stajao u unutrašnjem dvorištu pored grobnice, sunčevi zraci su se probijali kroz oblake, obasjavajući lišće platane koju je zasadio sam Mehmed II i bacajući prekrasne oblike svetlosti po zidovima i podovima, signalizirajući približavanje zalaska sunca.
Uskoro je dvorište počelo da se prazni, a posetioci su se uputili prema "mejdanu" ili centralnom trgu džamije. Primamljiv miris sveže pečenog "pidea", posebnog tankog hleba koji se pravi samo tokom meseca ramazana, širio se iz okolnih pekara, privlačeći gomile ljudi koji su čekali u dugim redovima sa nestrpljenjem da prekinu post i podele tople hlebove sa svojim voljenima. Neki su doneli hranu iz svojih kuća da jedu dok sede na travnjaku mejdana. Drugi su sedili u okolnim restoranima s pogledom na prelepu džamiju Eyup Sultan.
Pri zalasku sunca, svetla na munarama džamije Eyup Sultan su se upalila, osvetljavajući "mahju", napisanu izjavu od dekorativnih svetala koja vise između munara džamija tokom meseca ramazana, a koja glasi "Namaz Kalbin Huzurudur" (Molitva je uteha srca). Neposredno nakon toga kroz zrak se oglasio hor “ezana" (poziva na molitvu) iz okolnih džamija, donoseći radosnu vest da se dnevni post završio. Nakon završetka ezana sve je utihnulo, osim zvukova kašika koje su grebale rubove posuda dok su svi uživali u hrani koju su strpljivo čekali celi dan.
Nakon što je post prekinut, atmosfera oko džamije služila je kao otvoreni prikaz kako su lokacije od istorijskog i duhovnog značaja – širom Istanbula – uklopljene u svakodnevni život turskog naroda. Deca su trčala za balonima i rolala se po mramornim podovima mejdana na svojim rolama; kafići i prodavnice ostali su otvoreni tokom noći, služeći ljude različitih pozadina. Od pozorišnih predstava do pripovedača i uličnih umetnika, duh ramazana je izvijao svečanu atmosferu, nudeći nešto za svakoga.
Za one koji su duhovno nastrojeni, učešće u teravih-namazu, religijskoj praksi koju muslimani širom sveta s nestrpljenjem očekuju tokom cele godine, predstavlja najdragoceniju aktivnost tokom meseca ramazana.
Džamija Eyup Sultan dobija još veći značaj u ovom periodu jer je poznata po tradiciji kasnog Osmanskog carstva tokom ramazana, posebnoj vrsti teravih-namaza poznatoj kao "enderun" – prisustvo ovom teravih-namazu bio je glavni razlog moje nedavne posete.
Teravih-namaz, ritual jedinstven za mesec ramazan, znači "odmor" na arapskom. Praksa se obavlja nakon poslednje dnevne molitve, "jacije". Sastoji se od dvadeset "rekata" (skup propisanih pokreta i molitvi koji čine ritual molitve muslimana) i obično traje između pola sata i dva sata, zavisno od dužine ajeta iz Kur’ana koji se uče. Iako se neobavezne molitve obično obavljaju samostalno, teravih-namaz je izuzetak i prvi ga je predvodio Omer, drugi pravedni halifa nakon smrti Poslanika.
Što se tiče enderun teravih-namaza, to je tradicija ukorenjena u osmanskoj baštini. Reč "enderun" u osmanskom turskom znači "unutar" i odnosi se na unutrašnje delove osmanskih palata gde su se obučavali budući članovi osmanske vlade i birokratije. Ova vrsta teravih-namaza prvi put je izvedena 1831. godine u tim unutrašnjim delovima, a prisustvovao mu je sultan Mahmud II, ljubitelj muzike.
Kao i mnoge druge tradicije, teravih je dobio novu formu u okviru osmanskog iskustva, udružujući raznovrstan niz osmanskih melodija sa formalnom strukturom verske prakse. Potpuno melodijsko iskustvo, enderun teravih je jedinstven jer se svaka od četiri rekata molitve, što čini ukupno dvadeset rekata teraviha, izvodi u različitim "maqamima" (tradicionalni skup tonova i tematskih obrazaca), dok religiozne himne krase prolazno vreme između svake.
Od svojih početaka u osmanskim palatama, prešao bi i izvan zidina palate i izvodio se u većim "salatin" džamijama, džamijama koje su gradili sami sultani. Čak i u tim ranim vremenima, džamija Eyup Sultan je bila poznata po tome što je ugostila neke od najtalentovanijih kompozitora i učača Kur’ana tog vremena, a kvalitet teraviha određivala je melodička harmonija koju su postizali mujezini koji su pevali himne i imam koji je učio ajete tokom molitve. Zapravo, upravo su se iz ovog razloga daroviti kompozitori palate počeli nazivati nadimkom "eyyubi", izvedenim iz "Eyup".
Iako je period koji je usledio nakon osnivanja turske republike doveo do toga da enderun teravih prestane biti praktikovan i bude prekinut u mnogim džamijama, džamija Eyup Sultan ostala je među nekoliko džamija u Turkiye koje su održale ovu tradiciju živom.
"Iako može biti blagih razlika između različitih džamija, redosled i stilski izbori koje koristi Eyup Sultan su isti od samog početka, gotovo dva veka", kaže imam džamije Eyup Sultan Erhan Mete – tih i skroman čovek, poznat po lepoti svog učenja Kur’ana, koji obavlja ovu ulogu već 15 godina.
Ranije tog dana shvatio sam da sam samo jedan od mnogo hiljada posetilaca ovog stoletnog svetilišta. Međutim, usred neprekidnog toka posetilaca, jedna osoba se isticala iz mase: stariji, malo pogrbljen čovek, smireno i neprestano brišući mramorne podove unutrašnjeg dvorišta, ispred groba Abu Ayyuba al-Ansarija. Iako podovi nisu delovali prljavo, dovoljan je bio čudan list ili otpala grančica da se on uputi do druge strane dvorišta da ih ukloni.
Prišao sam mu i upitao: "Amidža (striče), koliko dugo ovde boravite?" Njegov odgovor bio je potvrda mojih pretpostavki o njegovom dugogodišnjem boravku na ovom mestu, ali i šokantna: "Od kad se mogu setiti – od 1967. godine, kad sam bio mali dečak!" uzviknuo je. "Zaista?!", upitao sam, ne skrivajući svoje iznenađenje, na što je on odgovorio: "Ponekad, kad odem u selo, ako sam odsutan duže od dva dana, nešto me zove natrag i ja znam da se moram vratiti. Čini se da mi je srce vezano za ovo mesto."
Zapravo, njegova predanost džamiji ne bi trebala biti iznenađenje, jer mnogi drugi širom Turkiye dele istu ljubav i predanost prema džamiji, bez obzira na to iz kojeg su društvenog sloja i porekla.
Kako imam Mete ističe: "Ljudi se ovde okupljaju u svojoj ljubavi i želji za Poslanikom. Ljudi iz cele Turkiye, ali i iz celog sveta, dolaze posetiti ovo mesto jer žele biti u blizini nekoga ko je bio u blizini voljenog Poslanika. Žele biti pokopani ovde iz istih razloga."
Konačno, Abu Ayyub al-Ansari bio je pratilac poslanika Muhameda koji je imao jedinstveni blagoslov da ga u svojoj kući u Medini ugosti gotovo osam meseci. On nije bio samo Poslanikov standardni nosač zastave u bitkama, već je bio i među prvima koji su prepisivali Kur’an kada su ajeti bili otkriveni Poslaniku od strane meleka Džibrila.
Razmišljajući o privlačnosti ovog mesta i aludirajući na kur’anski ajet: “I ne govorite o onima koji su ubijeni na Božjem putu: ’Mrtvi su.’ Nisu mrtvi, nego vi to ne osećate.” (El-Bekare, 2:154), Mete nastavlja: “Mi verujemo da su Abu Ejjub el-Ensari i drugi drugovi [Poslanika] koji su ovde sahranjeni kao mučenici i dalje ‘živi’ i stoga čuju naše reči.”
I tako, ispred groba Abu Ejjuba el-Ensarija i unutar džamije ljudi iz svih društvenih slojeva i različitih pozadina se mole, u nadi da će poseta nekome ko je bio blizak i drag Poslaniku pomoći u ostvarivanju njihovih molitvi pred Bogom.
Za Basrija Bektasa, muftiju distrikta Eyup, ova ideja da će Bog uslišiti nečiju molitvu na ovom mestu zvuči istinito na duboko ličan način. Pre deset godina i sam je posetio ovo mesto i, raširivši svoje dlanove, molio se: “Gospodaru, iskoristi me na neki način na ovom mestu, koja god pozicija bila.” Pomalo je znao da se njegova molitva neće samo ostvariti, već će se ostvariti izvan njegovih najluđih očekivanja, vodeći ga do vrhunca njegove karijere.
Govoreći dobro i komunikativno, Bektas je proveo godine baveći se ljudima u pogledu nekih od njihovih najosetljivijih pitanja, onih koja se odnose na njihova prava i obaveze u njihovim svetovnim poslovima pred Bogom. Njegov ton karakteriše osećaj mira dok razmišlja o ujedinjujućoj atmosferi koja je drugačija od bilo koje druge. On mi priča kako mu je jedne prilike neko u dvorištu prišao u suzama i podelio s njim da je jedino džamija Eyup Sultan u Istanbulu mesto koje joj pruža mir uma i srca – iako, s obzirom na to da njen izgled nije pokazivao nikakav opipljiv znak religioznosti, niko ne bi mogao očekivati da ima tako duboku privrženost i zahvalnost prema ovom svetom utočištu.
S obzirom na skromne proporcije džamije i uprkos velikodušnom prostoru koji je dodeljen ženama, kako bih izbegao klanjanje na tankim prostirkama položenim vani, brzo sam ušao unutra nakon što sam završio s obrokom kako se bližio početak enderun teravih-namaza. Međutim, postojaće stotine voljnih da izdrže hladnoću napolju samo da bi učestvovali u ovom posebnom ritualu.
Unutar džamije, dok su napevi mujezina odzvanjali oko njenih stubova, a prigušeno svetlo koje je izbijalo iz fenjera koji su visili sa kupolaste tavanice formiralo je oreol iznad onih u dubokoj molitvi, bilo je gotovo kao da je neko prebačen u drugu eru.
Zatim je poziv na molitvu bilo snažno izrečen u hijaz maqamu, poznatom po stvaranju osećaja poniznosti. I tako, svi su ustali u pripremi za obred, dok je smireni, ali moćni glas imama odjekivao prostorom: "Požurite na molitvu. Požurite na molitvu. Požurite spasu. Požurite spasu. Došlo je vreme za molitvu. Došlo je vreme za molitvu. Bog je velik. Bog je velik. Nema drugog boga osim Boga jedinog."
Prva molitva je bila jacija, koja je bila izvršena u hijaz maqamu. Što se tiče 20 rekata teravih-namaza, maqami su se koristili redom, kao dio enderun stila: saba, huseyni, ushshaq, evic i na kraju acemashiran. Što se tiče poslednja tri rekata "vitr"-namaza, izvršena su u segah maqamu.
Ovi maqami su bili poštovani ne samo zbog svojih glazbenih kvaliteta, već i zbog svojih lekovitih svojstava već više od 1.000 godina. Njihov uticaj na fizičko, mentalno i duhovno blagostanje ljudi elaborirali su brojni islamski mislioci, uključujući al-Farabija, Ibn Sinu i Abu Bakr al-Razija, među ostalima. U stvari, u vreme kada su invazivni medicinski postupci smatrani jedinim sredstvom borbe protiv mentalne bolesti u Evropi, Osmanlije su se bavile skrbi o mentalno bolesnima koristeći glazbene instrumente i tonove poput ovih kako bi podstaknuli veću integraciju i unutrašnji mir među mentalno onesposobljenim članovima svog društva.
Kao takav, na temelju unutrašnjih transformirajućih svojstava maqama, enderun teravija započela je hrabrim i snažnim tonom uz maqam sabu, sledio ga je utešni i opuštajući ton s maqamom ushshaq, a završila je impresivnim i snažno nadahnjujućim tonom maqama acemashiran.
Međutim, nisu samo maqami bili namerno odabrani; isto tako je bilo i učenje ajeta. Dok su neki bili u obliku izravnih molitvi, drugi su bili iz poglavlja "Milostivi" - ili ajeta koji počinju sa "Oh, vi koji verujete" – svi su pridavali osećaju jedinstva i skladu među moliteljima. Neki od ajeta su takođe bili jedinstveni po tome što su imali rimujući kvalitet, što je dodalo glazbenoj prirodi prakse.
Himne su takođe bile posebno odabrane: budući da je bila prva sedmica ramazana, sve su bile obeležene dobrodošlicom i svečanim kvalitetom, slaveći dolazak svetog meseca. Da sam sudelovao u enderun teraviji u džamiji u drugoj polovici ramazana, bile bi to himne koje bi poticale čežnju dok su muslimani spremali oprostiti se s najsvetijim mesecom u godini.
Nakon završetka procesije enderun teravije u džamiji, ljudi su nudili sveže turske slastice – neke s okusom ruže, druge punjene pistaćima – kao način slavljenja ispunjenja prakse i zahvalnosti za blagoslove koje je pružila.
Enderun način obavljanja teravije, s različitim melodijskim rasponom, ima nešto za ponuditi ljudima različitih temperamenta, ponekad mekan i gladak, a ponekad snažniji i prodorniji. Na tu temu, Bektas dirljivo odražava unutrašnja svojstva prakse kao proizvod transformacijske dimenzije ukorenjene u kur’anskim ajetima.
Referirajući se na kur’anski ajet "Mi u Kur’anu spuštamo (stepen po stepen) ono što je isceljenje i milost za one koji veruju." (Isra, 17:82), podelio je: "Bez obzira na to iz koje religijske ili kulturne pozadine neko dolazi, isceljenje i milost koji dolaze kroz prekrasno učenje Kur’ana pokreću slušatelja. Ovo je bio upravo razlog zašto je sam Poslanik, uprkos tome što je primatelj objave, još uvek voleo slušati one koji su bili glazbeno obdareni.
Enderun teravih-namaz bit će održavan svake noći tokom ramazana u džamiji Eyup Sultan, zajedno s džamijama Fatih, Sultanahmet, Kadikoy, Fenerbahce, Sahrayicedid i Maltepe Aydinevler. U drugih 44 džamija koje se nalaze širom Istanbula izvodit će se na određene noći, čiji su datumi objavljeni od strane nadležnih opštinskih vlasti svakog distrikta.
Stoga, bilo da tražite duhovno uzdizanje i autentično iskustvo onoga kako je ramazan izgledao u osmanskim dvorcima, s publikom nadarenih imama i mujezina, ili samo želite priliku da se osećate među turskim narodom i da dobijete osećaj zajedničke istorije koja povezuje i spaja, Eyup Sultan sigurno ima jedinstveni dar za vas.
